Круна Петра Првог једина сачувана од заборава ВИДЕО

Круна Петра Првог једина сачувана од заборава ВИДЕО

SHARE

Ове године навршава се осам векова откако је Србија постала краљевина. Тај јубилеј дочекујемо са само једном сачуваном круном неког од српских краљева, старом „тек” нешто више од једног века. Откако је 1904. у Београду њоме крунисан Петар Први Карађорђевић, „пребродила” је два светска рата, а данас је у збирци Историјског музеја Србије.

С друге стране, кад је реч о крунама владара из лозе Немањића – који крунисањем Стефана Првовенчаног 1217. године издижу Србију у ранг међународно признате краљевине, све до слома државе и турске окупације – о њиховом изгледу можемо дознати само на основу фресака. Јер, оне по свој прилици нису преживеле османску владавину, каже Небојша Дамњановић, кустос саветник у Историјском музеју Србије. То што је по ослобођењу од Турака очувана само круна краља Петра Првог утолико је разумљивије што је он једини српски владар из 19. и 20. столећа који је уопште крунисан.

У 19. столећу, кад се обнавља државност Србије, једино је Карађорђе имао титулу врховног вожда. После њега, Милош и Михаило Обреновић су били кнезови. Под тим звањем, своју владавину ће започети и Милан Обреновић, који 1882. постаје краљ, баш као и његов син Александар. Али нико од Обреновића није крунисан – наводи Дамњановић.

Одмах после устанака против Турака Србија је све до 1830. још била под суштински вазалним положајем. „У то време имате само рају у пашалуку, мада с неком врстом аутономије. Крунисање није долазило у обзир у таквим околностима. Тек од 1830. Србија постаје аутономна кнежевина и Милош чак добија наследно достојанство, које је у Османском царству имао само господар Туниса. Том приликом он добија и огртач који му је послао султан, а освећен је у православној цркви. Слично је било и с кнезом Михаилом„, истиче Дамњановић.

Након потписивања крунске повеље , Краљ је пројахао од цркве, Дубровачком и Кнез Михаиловом улицом, преко Теразија, до двора. Фото: Википедија

Тек с формалним стицањем независности и међународним признањем самосталне Србије 1878. године, кнез Милан Обреновић одлучује да државу издигне у ранг краљевине и постаје краљ. Али ни он се није крунисао, јер му Беч то није дозволио, упркос аустрофилској политици коју је заступао, каже Дамњановић. Што се тиче Александра Обреновића, за њега нема сазнања због чега није приступио том чину. „Стога су једине круне које су накратко понели српски владари 19. века биле оне црквене, које су им стављане на главу за време црквеног венчања„, закључује Дамњановић.

Тек 1904. године, Петар Први Карађорђевић постаје једини крунисани краљ у историји модерне српске државе. Томе је претходио сурови династички преврат годину дана раније, који је био „изузетно компромитујући чин за наш народ и нашу културу”, каже Дамњановић.

Управо због одјека бруталности Мајског преврата у Европи, многи страни владари нису присуствовали Петровом крунисању, којем су се противили и поједини министри, сматрајући да ће државу скупо коштати. Истини за вољу, уштедело се на изради круне, направљене у Паризу по нацртима Михаила Валтровића и то од ручке једног од топова који су користили Карађорђеви устаници. Тиме је, каже Дамњановић, Петар Први послао знак да баштини дело свога деде. Још је занимљивије путешествије које је круна прошла како би била сачувана у доба светских ратова.

Краљ Петар II Карађорђевић 1941. године на сам дан крунисања

За време Првог светског рата била је закопана у богословији у Призрену, јер су туда при повлачењу прошли краљ, влада, регент и остали званичници. Тај део постао је бугарска окупациона зона, али круна никад није откривена. А за време Другог светског рата била је похрањена у манастиру Жича, уз остале краљевске инсигније, попут жезла и плашта, односно огртача од венецијанске кадифе опточеног хермелиновим крзном. Претпоставља се да је и тамо била закопана, јер је део око Жиче и Краљева био поприште жестоких борби по избијању устанка против немачког окупатора – наводи Дамњановић.

После рата ушла је у фонд Народног музеја, затим је пренесена у Музеј Првог српског устанка, да би данас опстала у збирци Историјског музеја Србије. Ову круну, иначе, за време своје владавине није користио ни Александар Карађорђевић, син Петра Првог. „Александар не само да се после очеве смрти 1921. није крунисао, већ нема ниједног снимка где уопште носи круну. Могуће објашњење јесте да у новонасталој југословенској држави Срби јесу били најбројнији, али су популацију натполовично чинили припадници неправославних конфесија – католици, муслимани, протестанти, Јевреји и други. А пошто би крунисање морало да буде уз свечану православну литургију, вероватно је новом краљу напоменуто да би то упало у очи„,  каже Дамњановић.

Александров син Петар Други дочекаће убиство свог оца у Марсељу 1934. као малолетан, па ће у његово име власт преузети Намесништво. „Занимљиво је да постоји фотографија где Петар Други Карађорђевић стоји поред круне свог деде. Али ни он није био крунисан, а у околностима рата који се ближио није било ни прилике, ни времена за то„, закључује Дамњановић.

У недостатку доказа

Често се на интернету могу наћи подаци да се поједине српске средњовековне круне крију на различитим местима. Тако се наводи да је круна Стефана Дечанског, чувана у Карловачкој митрополији, поклоњена Петру Петровићу Његошу приликом његовог сусрета с митрополитом, а данас се чува на Цетињу. Небојша Дамњановић каже, међутим, да нема доказа да је ова инсигнија припадала поменутом владару из династије Немањића. „Чак је питање има ли она уопште везе са средњим веком, јер изгледом више личи на барокну круну из 18. или 19. века„,  истиче он.

Познате су и такозване „Бочкајеве круне”, наводно српског порекла, о којима је писао др Алекса Ивић у гласнику историјског друштва у Новом Саду 1935. године. Реч је о инсигнијама које су почетком 17. века, у одвојеним сусретима, кнезу Штефану Бочкају дали велики везир Лала Мохамед и делегација града Кронштата. Једна се чува у Бечу, а друга у Будимпешти. Дамњановић наводи да нема доказа да су оне поникле одавде.

Крунисање Краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију.

Филм су реализовали 1904. године Арнолд Мјур Вилсон и Френк Сторм Мотершо. Оригиналну копију овог филма и део негатива откупио је 1937. године у Енглеској југословенски дипломата и књижевник Војислав Јовановић-Марамбо и донео у Београд. Југословенска кинотека је 1950. године откупила права коришћења филма. Оригинални материјал је Јовановић завештао Патријаршији Српске православне цркве у Београду. Године 1993. Југословенска кинотека је преузела од Патријаршије Српске православне цркве целокупан материјал филма. Године 1995. су започети радови на рестаурацији оригинала у сарадњи са Кинотеком града Болоње у Италији. Рестаурација филма је завршена 2003. године. (Филм почиње на 0,40)

Аутор: Димитрије Буквић
Извор: Политика, Нови Полис

Share to Facebook