СВЕТИ САВА “ПЕРСОНА НОН ГРАТА“ У ЦРНОЈ ГОРИ ДАНАС

СВЕТИ САВА “ПЕРСОНА НОН ГРАТА“ У ЦРНОЈ ГОРИ ДАНАС

SHARE

Горан Киковић, историчар,предсједник СО Беране

Поштована драга браћо и сестре нека вам је срећан Савиндан.

У Црној Гори се данас у школама не слави школска слава – Свети Сава.

Несрећни Дукљани којима смета Свети Сава па га не прослављају иако је Свети Сава прослављан на Цетињу. Но, очигледно да су се преварили да могу силом да га потру из нашег памћења, јер како рече умни Васојевић Вук Караџић “Народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа не може дати.“

“Свети Сава је наставио оно што је почео његов отац Немања, да сабере српски народ у једну државу, а да том државом руководи божија мудрост. Епископије које је поставио у Стону, у захумској области, на Превлаци, у зетској области, овдје у Будимљи, у рашкој области, у Жичи у области Мораве, у Призрену, на југу своје очевине, у Хвосну говоре видно каквом је духовном жеђу горио да сабере српски народ у једној држави, у једном језику и у једној цркви. Све што је дограђено послије светог Саве опет се ослањало на његову науку и подвиг и његову љубав према роду. О томе говори и Милешева на Херцеговини, и Грачаница на Косову, и Пећка патријаршија и Дечани у Метохији, али исто тако у новом времену многе цркве од Америке до Аустралије, па до оног храма на Врачару, који је слика пламена, којем су плануле његове свете мошти, да га боље виде Срби и сјеверно и јужно од Саве и Дунава. Тим сопственим пламеном свети Сава се сјединио, стварно и за сва времена, са свим Србима који су разумјели Христову науку, као небески пламен на земљи“.

Међутима, они су вјероватно заборавили да је дјело Светог Саве толико грандиозно да му је тешко наћи примјер поређења, не само у нашем, него и у другим народима. Свети Сава је био високо цијењен и уважаван још за вријеме свог овоземаљског живота. Димитрије Оболенски каже да је Свети Сава био највећа личност 13. вијека, а др Жарко Видовић, да је у тадашњој Европи Свети Сава сматран за најмудријег човјека. Све то посвједочава да није лако говорити о Светом Сави. Ја бих био слободан, да после свега написаног о нашем духовном вођи, Светог Саву назовем највећим српским ујединитељем. При том не мислим да је он ујединио наше територије и земље, мада је и то радио, као што су то чинили и многи други српски владари, него је Свети Сава суштински и безусловно ујединио православну вјеру и српски народ. Плод те величанствене синтезе између хришћанске вјере и српског народа је светосавље, односно српско православље, које је и нашем народу и читавом свијету дало најдаргоцјеније плодове кад су у питању: црквена архитектура, иконописање, духовност, култура, умјетност и етика. Светосавље је дало нови духовни идентитет српском народу. Српски народ је стари народ, неупоредиво старији него што то тврди званична историја, али тек са просветитељском мисијом Светог Саве долази до коначног духовног и карактеролошког обликовања Срба. Стога је светосавље у ствари преображење српског народа, а ко то не види тешко ће икада ишта видјети. А то не виде несрећни Дукљани којима смета Свети Сава па га не прослављају иако је Свети Сава прослављан на Цетињу. Но, очигледно да су се преварили, јер како рече умни Васојевић Вук Караџић “Народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа не може дати.“

Но, треба подсјећати да се Свети Сава славио у школама на нашим просторима “у турско вријеме“, што говоре и документа која су објављена у јединим српским новинама у Турској – „Цариградском гласнику“.

Ево прилажемо документ који сликовито свједочи о тадашњим приликама у турској царевини око прославе Светог Саве у школама, а који се односи на школу у Доњој Ржаници код Берана, а слична ситуација је била и у другим школама у овом крају.

У „Цариградском гласнику“ бр. 16 из 1904. године

Иван А. Чукић, учитељ из Доње Ржанице, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи. Он, поред осталог, каже:

„Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св. Саву. (…) Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија…Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић…“. Даље се у чланку каже: „Пред многобројним народом из 6 села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати „Шта је темељ народности“… За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, мјесном надзорнику Сави Чукићу, а особити мухтарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу…“

Ево још једне репортаже у „Гласу Црногорца“ од 12. фебруара 1905. године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у којој стоји: „Светосавска прослава у Беранама – Извјештач М. Н. пише: Хитам да извијестим поштоване читаоце „Гласа Црногорца“ да смо ми Беранци ове године, прославили школску славу – Св. Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом одзиву овдашњих грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини.“

Зашто је Свети Сава засметао творцима новокомпонованог образовног система у Црној Гори, кад ни Турцима није?

Како су умни у нашем народу рекли :

За Светог Саву се везују ријечи да смо ми Срби Исток на Западу и Запад на Истоку. И знајући за ту духовну располићеност овог простора, учинио је све да нас веже за Цариград, за источно православље. Као да је и тада видио да ће се западно хришћанство охладити и најчешће остати прича без живота, а да ће исток остати не само ријеч него живот и дјело. Зато је рекао и ону ријеч о слободи да се на земљи никоме не клањамо само него само небеском Јерусалиму. Као да је и тада видио колико ће та ријеч коштати српски народ, али је видио и да је “Страдање крста добродјетељ“, како је то касније Његош записао. Зато ћемо прослављати светог Саву јер је он и нас Србе прославио.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ У ДОБА ПЕТРОВИЋА

Једна од битних карактеристика Српске Православне Цркве несумњиво је и та, да је она светосавска Црква, јер је Сава Немањић њен утемељитељ, те се о светосавском Православљу може говорити са посебног аспекта у оквиру општег Православља.

У Црној Гори такође се прослављао Свети Сава у доба Петровића. Ово прослављање у Црној Гори говори и да је Православна Црква у њој српска, односно да је у вријеме постојања самостална црногорска држава себе сматрала органским дијелом Српске Цркве, без обзира на њену принудну јурисдикциону разједињеност.

О томе пише проф. др Александар Стаматовић, историчар који се бавио овом темом. Он каже “да је Црква у Црној Гори била одвојена и несрпска, у њој се не би ни прослављао Свети Сава. Прослављање Светог Саве у Црној Гори био је широко народни обичај, редован обичај, али и слава са високим културним реномеом и уз учешће и подршку династије Петровића и државних великодостојника“. Ово прослављење може се пратити кроз ондашњу црногорску штампу, практично од њених првих корака, односно од излажења „Гласа Црногорца“, званичног државног листа, а и преко неких листова, који су периодично излазили у неколико црногорских градова, нпр. „Вјесника“ (излазио у Цетињу), „Оногошта“ и „Невесиња“ (излазили у Никшићу), те просвјетних и књижевних часописа „Просвјете“ и „Луче“. Како је број оваквих чланака заиста велики, то ће у овом раду бити презентовани само неки.

Већ први лист модерних карактеристика у Црној Гори, какав је био „Црногорац“, забиљежио је прославу дана Св. Саве. У првом броју листа, који је изашао из штампе 23. јануара 1871. године, на страни трећој се каже: „Свети Сава прослављен је и код нас на Цетињу као што се достојно слави по цијеломе српству. По служби божјој, на којој је била и Њ. Свјетлост са главарима, гдје је млади свештеник Крсто Вукотић изговарио лијепу бесједу, ишло сеЈН у школу. Пошто је водица освећена изговорио је неколико ријечи г. Милан Костић, ректор богословије, а затим је учитељ основних школа г. Гавро Пешић лијепо изговорио слово сходно светковини. Том је даровала Њ. Свјетлост Данилов Крст за независност Црне Горе г. Милану Костићу и г. Шпиру Ковачевићу учитељу богословије за њихове труде око завода“. Исти лист, у истом броју, на страни четвртој, пренио је вијест о прослави Св. Саве у Котору, који је тада био у саставу Аустро-угарске, овим ријечима: „Ј. В. у Котору, 20. јануара на дан св. Саве, дружина Јединство цијенећи велике заслуге онога, који је Српство у Православну Вјеру утврдио, који се неуморно трудио да му хрђаве обичаје искоријени, да га учи и просвећује, давала је у вече, у славу св. Сави овоме првом просвјетитељу српском бесједу. Послије бесједе била је игранка.“

Наредне године у листу „Црногорац“, у броју другом, од 23. јануара 1872. године, на страни четвртој, такође је објављен чланак о прослави Светог Саве у Цетињу, а у првој реченици тог чланка се наводи: „Јуче прослависмо по обичају као и сваке године достојно празник нашег народног просветитеља св. Саве“. У истом броју био је објављен опширан извјештан са прославе у Котору. Свети Сава се није само прослављао у Аустроугарској, већ и у сусједној држави, у којој су Срби били раздвојени од своје слободне браће у Црној Гори и Србији, а то је Турска. О томе свједочи „Црногорац“ у броју четвртом од 23. јануара 1872. године, на страни трећој. У чланку о прослави Св. Саве у Подгорици стоји: „Подгорица 14. јануара – Данас је православна општина Подгоричка прославила празник Саве Немањића, првог архијепископа и просветитеља Србског који потоњи борац за свој народ и просвјету србску је код наше вароши рођен на Рибници и сјајни и владалачки дом оца и матер оставио у туђ свијет пошао да се Богу и србском народу на корист посвети као што је учинио“. Лист даље пише о напорима Срба из тог града да се подигне школа и апелује: „Надамо се да ће многи честити Срби у овој српској општини која је на јужном крају српских земаља под турским притиском притећи братски у помоћ, са свијема могућим средствима да се оствари овај срећни почетак, који ће српству на корист бити“. Од почетка 1873. године, „Црногорац“ је промијенио име у „Глас Црногорца“.

Ево једне репортаже из „Гласа Црногораца“ од 22. јануара 1900. г., у броју трећем, на страни трећој, о прослави Савин дана у Цетињу, у којој се тај догађај описује овако: „Послије службе Божије, на којој је чинодејствовао Његово Преосвештенство Господин Митрополит са свештенством, литија се кренула из манастира, испред Биљарде и Двора, па Катунском улицом стигла је пред Основну школу. Ма да локали не могу примити онолико колико би радо хтјело доћи, сала за водоосвећење, прекрасно декорисана сликама Владајуће куће и народним тробојкама са зеленилом, била је дупком пуна цетињске интелигенције. Пред иконом просветитеља Светог Саве извршио је водоосвећење Његово Високопреосвештенство Митрополит. Славље је увеличано и ове као и сваке године присуством из Двора. Њ. Височанство Господар, тога дана није био на Цетињу. Њихове Свјетлости Књажеви Мирко и Петар одстојали су цио програм. Свак се са ове свечаности вратио одушевљен, напојен идејама и вјером у љепшу српску будућност“. Исти лист, у истом броју, извјештава о још једној прослави Савин дана у Цетињу, под насловом „Прослава Савина дневи у Зетском дому“ текстом: „У славу дана Српског Просвјетитеља Св. Саве, наша друштва „Читаонице“ и „Горски вијенац“ приредила су у Зетском дому, уз пријатељско судјеловање позоришне дружине. г. Крсмановића у очи истог дана, забаву са игранком. Забава је отпочела са пјевањем друштвеног хора „Ускликнимо“ од К. Станковића, које је публика стојећки саслушала. Па је држао говор г. проф. Мирко Мијушковић, који је одговарао потпуно овој свесрпској светковини, као и данашњем свесрпском нашем положају. Из Двора је био присутан Њ. С. Књаз Мирко, а кућа је била пуна одабранога грађанства. Игранка се продужила у најбољем расположењу учесника послије поноћи“.

У броју четвртом „Гласа Црногораца“ од 29. јануара 1900. године, на страни трећој, дати су извјештаји са неких прослава Светог Саве по Црној Гори, у којима се наводи: „Добили смо неке извјештаје о светосавској прослави по унутрашњости, од којих доносимо у цјелини онај из горњијех Корјенића, тог најскривенијег кутка нашег, да се види како се по Црној Гори слави дан великог Српског Просвјетитеља. У Улцињу је такође ова прослава најсвечанија била, на којој је Високопреосвештени Митрополит Хаџи Сава, по свом обичају, приложио богати дар ђацима за писаћи материјал. Из Бољевића нам пишу, како жале што се светосавска прослава ове године раније свршила, због пазара, који је тај дан био на Виру, те Њ. В. Господар, враћајући се из Бара, није приспио на славу…“

Св. Сава прослављао се и у Ровцима. Ево фрагмента из опширног чланка који о томе извјештава у „Гласу Црногорца“ од 27. јануара 1901. године, на страни трећој, у којем се каже: „Преко 400 душа окупило се тај дан код цркве и школе и ту се до ноћи веселило. Ученике су обдарили новцем г. капетан Пуниша Селић, официр Јован Булатовић, Марко Ст. Минић, Радоје Ристов и Миљан Божов што радо биљежимо“.

Многи сепаратисти и поборници аутокефалне цркве тврде да се крст са оцилима односно са четири слова “С“, није употребљавао у Црној Гори до 1918. године, када је тобоже на силу наметнут. Ево једног доказа, који оповргава њихове тврдње, а везан је за прославу Савиндана у Подгорици. У чланку „Гласа Црногораца“, у броју четвртом, од 26. јануара 1902. године, на страни првој стоји: „Подгорица, 14. јануара 1902 (Светосавска прослава). Сваке године обавља се ова прослава како по свој Црној Гори тако и у Подгорици на најсвечанији начин. На дан Св. Саве, посље св. летургије из цркве, кроз варош, ишла је свечана литија“. Украшеност сале подгоричке Основне школе у којој се изводила прослава, описује карактеристичне детаље овако: „У прочељу намјештена бјеше икона Св. Саве највишег формата, око које са обадвије стране се виђаху четири слова С, састављена од зеленог ловоровог листа, које свакоме у очи падаху и радо их читаху и објашњаваху: Само слога Србина спасава; наспрема иконе Св. Саве стојала је слика Његовог Кр. Височанства Господара, око које се читаху од ловорике састављена слова: Ж. К. Н. I. Школа је била дупке пуна народа оба пола, који је у најбољем реду улазио и остао на својим мјестима до свршетка свечаности“.

Дан Св. Саве прослављан је и на Чеву. У „Гласу Црногорца“ од 2. фебруара 1902. године, у броју петом, на страни четвртој, о тој се прослави наводи: „Чево, 14. јануара 1902. (Светосавска прослава у чевској Основној школи) Пошто је одстојана св. литургија коју су служили: Крсто Вукотић и Лука Николић, ђаци су се пјевајући химну Св. Саве, вратили у школу. Светосавској прослави присуствовали су сви мјесни главари и мноштво народа из четири општине“. Сљедеће 1903. године, у „Гласу Црногорца“ од 25. јануара, у броју петом, на страни трећој, изашла је репортажа о прослави Св. Саве у Љуботињу. Аутор чланка Н. Дрецун, поред осталог пише: „И ове године, као обично сваке, школа љуботињска прославила је Светога Саву на најсвечанији начин на опште задовољство свих присутних, који су и ове године из мјеста и са стране у великом броју ову школску славу увеличали својим присуством“. Исти број листа донио је репортажу о прослави Св. Саве у Дражевини, у тамошњој школи, која је покривала још и низ села Љешанске нахије као што су: Горња и Доња Дражевина, Корнет, Папратница, Штеке, Фармаци, Подстрана, Лијешње, Бигор, Гољемади, Сињац, Горњи Кокоти, Бери и Круси. Из ових села народ је дошао на прославу.

„Глас Црногорца“ од 8. фебруара 1903. године, у броју седмом, на страни трећој, донио је репортажу о прослави Савин дана у Улцињу под насловом „Светосавска прослава у Улцињу“, у рубрици „Дописи“. Поред уобичајеног опис црквеног церемонијала, за репортажу је карактеристично и ово: „Послије су наши мали Српчићи – ученици и Српкињице – ученице, по за то уређеном програму, пјевали и декламовали повећи број одабраних родољубивих пјесама, са којима су све присутне у неописивом усхићењу, а многе и до суза доводили, а није ни чуда, кад онолики малишан у сукненом гуњчићу, још и без џамаданчића рече: … “Ако дотле не буде, мора пошље бити ми ћемо је српчићи славом начинити“. Ову свечаност је умногоме увећао својим присуством наш Министар Просвјете господин Војвода Симо Поповић“.

О прослави Св. Саве крај задужбине Немањића манастира Мораче, „Глас Црногорца“ од 31. јануара 1904. године, у броју петом, на страни трећој, овако извјештава: „Пишу нам из Ман. Мораче од 17. јануара 1904. године. – У нашој школи, у овој задужбини Немањића, Савиндан је ове године прослављен свечаније него обично, јер се навршује педесет година, како постоји школа у нашем манастиру. Пред школом је читав дан играло коло народа“.

Свети Сава прослављао се по читавој територији Црне Горе, од најјужније тачке, до најзападније у Бањанима. О томе говори „Глас Црногорца“ од 29. јануара 1905. године, у броју четвртом, на страни трећој. У чланку стоји: „Љуца Марђеновић, капетан у пензији, дао је за учионицу мјесне школе слику Њ. Кр. Височанства Књаза Господара, а приликом светосавске прославе у Броћанцу, г. капетан Мојаш Перовић даровао је ученицима 10 круна“. Из првог дијела ове информације јасно се види, да је албанско становништво околине Скадра, па све до Драча, у прошлости било српско, чим се код њега задржао обичај прослављања Светог Саве. То становништво од пада Зете под Турке крајем XV вијека је прозелитским радом католичке бискупије из Бара покатоличено, а са католичењем је у неколико наредних вјекова поар-банашено, а дијелом и исламизирано.

Ево још једне репортаже у „Гласу Црногорца“ од 12. фебруара 1905. године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у којој стоји: „Светосавска прослава у Беранама – Извјештач М. Н. пише: Хитам да извијестим поштоване читаоце „Гласа Црногорца“ да смо ми Беранци ове године, прославили школску славу – Св. Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом одзиву овдашњих грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини.“

Дан Светог Саве прослављао се редовно сваке године у Цетињској гимназији. Да се не би само ограничило на „Глас Црногорца“, може се погледати и лист „Цетињски вјесник“, који је излазио у Цетињу. У овом листу од 16. јануара 1910. године, у броју петом, на страни четвртој, дат је чланак о прослави у коме стоји: „У четвртак увече била је у Зетском дому светосавска бесједа, коју су приредили ученици цетињске гимназије са својим наставницима. Послије концертног дијела, који се састојао из пјевања мјешовитог и мушког збора и два сола, од којих заслужују нарочиту похвалу пјевања г. Јуришића и г. Травња, настала је игранка, која је трајала у најбољем расположењу, до неко доба ноћи. Посјета је била одлична“. Светосавске прославе биле су организоване и у хуманитарне сврхе. Такву једну евидентирао је „Цетињски вјесник“ од 15. јануара 1911. године, у броју петом на страни четвртој. Објављен је чланак у коме пише: „Наставници и ученици велике државне гимназије на Цетињу приредили су у корист сиромашних гимназијалаца синоћ у просторијама Зетског дома светосавску бесједу са врло бираним програмом, који је изведен на опште задовољство. На бесједи су били од стране Двора Њихова Краљ. Височанства Књаз Мирко и Петар као год што је била цијела кућа дупке пуна најотменијег грађанства оба пола. Игранку је отворио Њ. Кр. Књаз Петар који се задржао и послије одмора. Игранка је трајала у најбољем расположењу и послије пола ноћи“.

Врло импресивна и помпезна је била прослава Савин-дана у Никшићу 1912. године. О тој прослави „Глас Црногорца“ од 21. јануара 1912. године, у броју трећем, на страни трећој, овако извјештава: „Пишу нам из Никшића: Има пола године да су отпочеле потребне припреме, како ће овогодишња светосавска прослава што боље задовољити грађанство вароши Никшића“. У чланку је поред осталог интересантан опис сале за прославу који је био овакав: „Сала је била окићена јеловим вијенцем и гранчицама тако, да се свак осјећао као у зеленој шуми. Више иконе Светог Саве намјештена је била Богородичина икона. С десне и лијеве стране икона налазила су се у вијецима слике нашега Краља и Краљице, а под њима могле су се видјети слике „Вјенчање с морем“. Више ових слика намјештена су била два дивна израђена везива са натписима: „Само Слога Србина Спасава“. Остали зидови сале застрти су били ћилимима и укусно израђеним везивима, на којима су биле намјештене слике нашег Владарског Дома, Краља Петра и знаменитих српских војвода, који су се истакли у деветнаестом вијеку за идеју ослобођења српског народа“. На крају чланка се констатује: „Гости су се разишли у најбољем расположењу изражавајући се, да нигда до сада у Никшићу није овако Св. Сава прослављен.“ Говорећи о прослави Светог Саве у Црној Гори, ваљало би напоменути да је србијански краљ Александар Обреновић, одлико-вао за књижевни рад књаза Николу орденом Светог Саве 1896. године. Књаз Никола у писму захвалници, поред осталог му је написао: „сматрам за један доказ више Ваших братских осјећања према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава“. Пуних 16 доцније, пред Савин-дан 1912. године, први пут је рецитована пјесма, тада већ краља Николе Петровића у цетињској гимназији, пригодом прославе дана Св. Саве, коју је овај велики српски владар спјевао о Светом Сави. Последње 4 строфе ове пјесме гласе:

„Без слободе што су људи?

Чопор стоке на пасиште“

Груд Србаља од слободе

да удише – тамјан иште.

Здраво мали слободани!

Здраво, синци земље ове!

Прирастајте да стечете

родном крају славе нове

да дуг свети одужите

и аманет од прошлости,

да у гробу од радости

Немањине шену кости

и да харност укажете

наше књиге светој глави,

и захвални на вјекове

останете Светом Сави!“

Штампа – Часописи, годишњаци и ревије: Црногорац – Цетиње, Глас Црногорца – Цетиње, Вјесник – Цетиње, Глас Црногорца-Неји код Париза, Црна Гора – Цетиње, Зетски гласник – Цетиње, Глас Црногорца – Цетиње (окупациони), Црногорски вјесник – Цетиње, Црногорац – Подгорица, Зета – Подгорица, Невесиње – Никшић, Слободна мисао – Никшић, Побједа – Титоград, Политика – Београд, Просвјета – Цетиње, Луча – Цетиње,Записи – Цетиње, Пакао или комунизам у Црној Гори – Цетиње, Историјски записи – Цетиње, Историјски записи – Титоград (Подгорица), Светигора – Цетиње, Годишњак Историјског друштва Босне и Херцеговине – Сарајево, Нова ревија – Загреб, Историски часопис – Београд

  • Александар Стаматовић: Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске (1219-1999)

Share to Facebook