ТЕРМОПИЛЕ СРПСКИХ ЈУНАКА: Мојковачка битка – 10 ствари које треба знати!

ТЕРМОПИЛЕ СРПСКИХ ЈУНАКА: Мојковачка битка – 10 ствари које треба знати!

SHARE

Na ovaj dan pre 100 godina počela je Mojkovačka bitka. Ovih 10 stvari treba znati o njoj:

1. Najneverovatniji primer žrtvovanja sebe za drugog u našoj novijoj istoriji predstavlja ova bitka, koja se u svom svojem sjaju, ali i užasu, održala na pravoslavni Badnji dan i Božić 1916. godine.

2. U Mojkovačkoj bitki učestvovali su sa jedne strane crnogorska vojska, njena 1. sandžačka divizija brigadira Petra Martinovića, a ponajviše kolašinska brigada od oko 4.000 ljudi koju je vodio komandant Miloš Medenica. Sa druge strane bile su austrougarske snage, koje su na glavnom pravcu udara imale nešto preko 14.000 vojnika

3. Ako zamislite Termopile i čuvenih „300 Leonidinih Spartanaca“ koji su više hiljada Persijanaca zadržavali nadčovečanskim naporima, junaštvo onih koji su 1916. sprečavali prodor neprijatelja kroz Mojkovačka vrata nadmašuje ga višestruko, i po uslovima, i po značaju borbi

Austrougarska ilustracija bitke

4. Srbija je tada bila na kolenima. Napadnuta od dve sile istovremeno, Austrougarske i Nemačke, dobila je i nož u leđa koji dan kasnije, kada se u Prvi svetski rat uključila Bugarska – upravo napadom na Srbiju. Slavna ali i vojska izmučena što gubicima u borbama, što tifusom koji je harao 1915. godine, bila je prisiljena da se povlači. Želju da se povlačenje ka saveznicima koji su se prikupljali kod Soluna izvede vardarskom dolinom sprečili su svojim napadima Bugari, pa se odlučilo za prolazak ka moru preko Kosova, a potom ili preko Crne Gore ili albanskim planinskim bespućima.

5. Zašto su Crnogorci pomagali Srbima? Neko će odgovor na to pronaći u državnom udžbeniku, Zemljopisu (geografiji) Knjaževine Crne Gore za učenike 3. razreda osnovne škole iz 1899. godine, u kome piše da „U Crnoj Gori žive sve sami čisti i pravi Srbi, koji govore srpskim jezikom, a ima ih oko 300.000 stanovnika. Većinom su pravoslavne vjere, a ima nešto malo rimokatoličke i muhamedanske vjere, ali treba znati da smo svi srpskoga porijekla i srpske narodnosti”. Piše u udžbeniku i ovo: „Osim Crne Gore ima još srpskih zemalja, u kojima žive naša braća Srbi. Neki su, kao mi slobodni, a neki nijesu, nego su pod tuđinom. Svaki Srbin u Crnoj Gori dužan je poznati i ljubiti svoju cjelokupnu domovinu – sve srpske zemlje, u kojima žive naša oslobođena i neoslobođena braća Srbi. Nijedan Srbin i Srpkinja, ma koje vjere bili, ne smiju požaliti ni život za opštu srpsku slobodu, dobro i blagostanje. Treba da je brat mio, koje vjere bio, jer teško bratu bez brata“.

6. Dobro, ali zašto su pomogli kada je bilo izvesno da je slom neminovan? Možda zato što je crnogorska kraljevska vlada 11./24. jula 1914. pred početak Velikog rata obavestila ucenjenu srpsku vladu sledeće: ”Teško je riješiti kakav odgovor da se dadne Austriji. Naše bi mišljenje bilo da se poslušaju savjeti Rusije. U svakom slučaju kažite gospodinu Pašiću, da nam je zlo i dobro zajedno sa Srbijom. Njena sudbina je i naša sudbina… Srbija može računati na bratsku i neograničenu pomoć Crne Gore, kako u ovom sudbonosnom času, tako i u svakom drugom…”. Ili, što reče kralj Nikola u svojoj objavi rata, „Crnogorci! Krv se već lije na Dunavu, Savi i Drini; lije se na granicama naše moćne zaštitnice Rusije i njene saveznice Francuske, pa sad – ko je junak, na oružje, ko je junak nek slijedi koracima dva stara srpska kralja: da ginemo i krv prolivamo za jedinstvo i slobodu zlatnu. Na našoj su strani Bog i pravda. Mi smo htjeli mir, nametnut nam je rat. Primite ga kao i uvijek, primite ga srpski i junački, a blagoslov vašeg starog kralja pratiće ve u svim našim podvizima. Živjeli moji mili Crnogorci! Živjelo naše milo Srpstvo!

7. I, šta je onda sad taj Mojkovac i što je važna Mojkovačka bitka? Pa, kada su Srbi, vojska i narod, krenuli da se povlače pred tri sile koje su nagrnule, a sve u nadi da će ih na Jadranu odmah dočekati savezničke snage i prebaciti u neko mesto oporavka (što se ne samo da nije odmah desilo, nego se posle užasa po albanskim planinama pešačilo i dodatnih dvestotinak kilometara po močvarim priobalnim predelima), u jednom trenutku Srbi su umalo bili opkoljeni. Odozgo „stis’o Švaba“, s leđa udario Bugarin (taj deo fronta prema Bugarima držao je Gvozdeni puk i o njegovim junaštvima više ima i biće u mom romanu koji će se uskoro besplatno deliti, o čemu više, uz deo rukopisa, imate ovde – www.gvozdenipuk.rs). Ipak, najveću pretnju predstavljale su one austrougarske jedinice kojima je ostalo samo da se probiju kroz Mojkovačka vrata i, pravcem prema Kolašinu i Podgorici, prestignu Srbe i preseku odstupnicu srpskoj vojsci. Crnogorska vojska je to sprečavala od 22. oktobra 1915, što se i smatra početkom Mojkovačke operacije. Prve jezive borbe vodile su se od tog dana do 2. novembra oko Višegrada, druge od 8. do 16. na Javoru, ali su ta junaštva malobrojnijih – dobila kulminaciju na Badnji dan i Božić 1916.

8. Tada su 62. pešadijska divizija i brigada „Švarc“ iz 53. divizije dobile naređenje da se krene u proboj. Ipak, udarnu snagu činilo je, po nekim procenama, oko 20.000 vojnika pod komandom generala Vilhelma fon Rajnara, koji su uz nemolisrdno korišćenje daleko veće municije, a i brojčanu nadmoć, u uvodnoj fazi dvodnevnih mojkovačkih okršaja zauzeli neke od ključnih tačaka odbrane, poput Bojne njive. Ne i Razvršje, najvažniji položaj na tom pravcu. Sneg je bio do kolena, jurišalo se, borilo prsa u prsa, a malobrojnije crnogorske snage potpuno su sprečile prvi plan neprijatelja – da se silovitim naletom sve brzo reši. I, dok su hrabre, požrtvovane žene po snegu donosile hranu vojnicima koji i po nekoliko dana nisu ništa drugo jeli do parče hleba, a te iste žene sa bojišta odnosile ranjenike jer nije imao ko drugi, serdar Janko Vukotić, koji je bio nadležan za taj deo branilaca, došao je tokom noći na položaje, shvativši da će se sutradan, na Božić rešavati bitka.

9. A onda, dok su se Srbi povlačili jedinim preostalim stazama, serdar Janko Vukotić iznenađuje sve svoje starešine i naređuje da se u zoru, na Božić, protiv jačeg, spremnijeg i odmornijeg neprijatelja, položaji ne brane. Naređuje i da se vojska ne povlači. Naređuje – juriš.

10. Nema pesme koja bi verodostojno opisala polazak tih hrabrih junaka u smrt. Nema tih stihova koji bi opisali te prizore, mada guslari čuvaju sećanje, uz reči „Mi ginemo Hristos da se rodi… Crnogorci na Golgotu pošli“. Ginuli su jedan po jedan, desetina po desetina. A išli napred. „Sneg se vas iskrvario“, što reče jedan od retkih preživelih. Ali, juriši nisu prestajali. Braneći braću od smrti, davali su svoje živote jedan za drugim. I zauzeli šta im je dan ranije oteto. Odbranili čast za sva vremena. I ostavili nama u amanet da to nikada ne zaboravimo.

Umesto „hvala“, koje nikada neće biti dovoljno, borba protiv zaborava biće najveći dar na oltaru mojkovačkih junaka, koji su strašni, najuzvišeniji zavet ispunili. Što reče vladika Nikolaj, „da ne beše smrti na Mojkovcu, ne bi bilo vaskrsa na Kajmakčalanu“.

Neka je slava i hvala svima koji su po bukovim šumama, snegom prekrivenim kosama Bojne njive i Razvršja, svima njima koji su baš tu gde se magla spuštala sa vrhova Bjelasice – svojom krvlju ostavili potvrdu onih reči iz onog Zemljopisa „Teško bratu bez brata“. Jer, najteža je muka ne kada se mre, već kada se u maglama ispraznosti životari a na bratstvo zaboravi. E, pa, ne zaboravljamo. Evo, ovog časa smo se dogovorili da nikada ne zaboravimo.

Share to Facebook